Kon­cem stu­de­no­ga 1945. go­di­ne, po­sli­je otpus­ta iz za­ro­blje­ni­čkog lo­go­ra u Ko­vi­nu, mo­ji su prvi ko­ra­ci po do­las­ku u Za­greb bi­li us­mje­re­ni na Kap­tol, u ka­te­dra­lu. Ispu­nja­vao sam za­vjet da ću, ako pre­ži­vim, na taj na­čin za­hva­li­ti Bo­gu.

Bi­la je ve­čer ka­da sam pje­ša­če­ći s Gla­vnog ko­lo­dvo­ra sti­gao u Ka­te­dra­lu, ušao i kle­knuo u za­dnji red klu­pa da se po­mo­lim. Ona­ko ša­re­no, odrpa­no i ne­do­vo­ljno obu­čen, mo­rao sam na uli­ca­ma Za­gre­ba sva­kom pro­la­zni­ku upa­da­ti u oči. No nit­ko me ni­je za­us­ta­vio ni­ti mi se obra­tio. Od is­pra­va sam imao sa­mo otpu­sni­cu iz lo­go­ra. Bi­lo mi je hla­dno i bio sam veoma uzbu­đen. U crkvu sam ušao ne­što pri­je 18 ili 19 sa­ti, to­ga se to­čno ne sje­ćam. Crkva je bi­la pra­zna, mra­čna, či­ni­lo se da sam bio je­di­ni po­sje­ti­telj. S li­cem me­đu dla­no­vi­ma za­du­bio sam se u mo­li­tvu. I ta­da sam bio ob­da­ren ču­de­snim do­ži­vlja­jem.

Osje­tih ne­či­ju ru­ku na ra­me­nu. Prva po­mi­sao bi­la je da uz me­ne sto­ji mi­li­ci­onar. Pre­trnuo sam od stra­ha. Po­la­ko, okre­nu­vši gla­vu po­gle­dao sam ne­znan­cu u no­ge. Ugle­dah du­ga­čku crnu ha­lju i shva­tih da kraj me­ne sto­ji sve­će­nik. Bla­go mi re­če da za­vršim mo­li­tvu jer mo­ra za­klju­ča­ti crkvu. Žur­no se us­pra­vih s na­mje­rom da odmah odem. Sve­će­nik me za­us­ta­vi pi­ta­njem da li sam otpu­šten iz lo­go­ra. S ob­zi­rom na mo­ju odje­ću i vri­je­me u ko­jem smo ži­vje­li, bio je to lo­gi­čan za­klju­čak. Pot­vrdih. Usli­je­di­lo je pi­ta­nje da li sam iz Za­gre­ba. Za­ni­je­kah. No­vo pi­ta­nje: oda­kle sam i ka­ko se zo­vem. Re­koh da sam Her­ce­go­vac i iz­go­vo­rih pre­zi­me. Što mi je Pe­ro La­sić iz Mos­ta­ra, nas­ta­vi sve­će­nik. Ako mi­sli na su­ca Pe­ru La­si­ća, to mi je otac, od­go­vo­rih. Do­bro me pro­mo­tri­vši, ne­zna­ni mi sve­će­nik re­če da pri­če­kam dok za­klju­ča crkvu jer mi­sli da bi me net­ko ra­do vi­dio. Neo­dlu­čan, du­bo­ko uzn­emi­ren, po­no­vno kle­knuh. Za­klju­ča­vši vra­ta, sve­će­nik mi da­de znak da če­kam i uda­lji se kroz spo­re­dni izlaz. Po­ja­vio se po­no­vno na­kon de­se­tak mi­nu­ta i re­kao da ga sli­je­dim.

Pro­šli smo ne­kim ho­dni­ci­ma i stu­bi­šti­ma, ne znam vi­še ni ka­ko ni ku­da, i sti­gli pred je­dna vra­ta. Ni­je mi re­kao ni ka­mo  ide­mo ni tko me že­li vi­dje­ti. Za­ku­ca­vši na vra­ta, sve­će­nik je ušao. Ja sam os­tao pred vra­ti­ma.

Ča­sak ka­sni­je vra­ta se otva­ra­ju i po­ja­vlju­je se sve­će­nik ko­ji mi pri­ša­pnu da po­lju­bim ru­ku Preu­zvi­še­nom. Zbu­njen sam ušao i u sre­di­ni so­be ugle­dao – kao svje­tlost u tmi­ni – po­zna­ti lik na­dbis­ku­pa Aloj­zi­ja Ste­pin­ca. Sje­dio je u fo­te­lji, ogrnut de­kom. Uz nje­ga je sta­jao je­dan mla­đi sve­će­nik, a iza nje­go­vih le­đa dvi­je ča­sne ses­tre. Ko­li­ko me pa­mće­nje slu­ži mo­gle su bi­ti “bi­je­le ses­tre”, va­ljda iz re­da sv. Vin­ka. No, mo­žda se u tom de­ta­lju va­ram. Moj me je pra­ti­lac la­ga­no gur­nuo i ja pri­đoh crkve­nom po­gla­va­ru. Ka­da mi je pru­žio ru­ku, kle­knuh i po­lju­bih prsten na nje­go­voj ru­ci. Mla­đi sve­će­nik je već pri­nio sto­li­cu i sje­doh na sam nje­zin rub. Či­ni­lo mi se ne­pri­li­čno sje­di­ti.

U tre­nu sam osje­tio stru­ja­nje i zra­če­nje ne­ke po­se­bne to­pli­ne i bla­go­tvor­nos­ti iz Preu­zvi­še­no­ga. Nje­ga je na­pri­je za­ni­ma­lo što znam o su­dbi­ni mo­je obi­te­lji. Re­kao mi je da oca do­bro po­zna i da su pri­ja­te­lji. Oslo­bo­dih se i po­čeh ko­li­ko god sam bo­lje mo­gao sa­bra­no od­go­va­ra­ti na sva nje­go­va pi­ta­nja.

Moj je otac u mla­dos­ti bio pra­vaš, us­mje­re­nja Mi­le Star­če­vi­ća, a ka­sni­je se­ni­or ka­to­li­čkog druš­tva “Do­ma­goj” te je čes­to, kad bi do­la­zio u Za­greb, po­sje­ći­vao na­dbis­ku­pa Ste­pin­ca. Sje­ćam se da nam je otac ti­je­kom ra­tnih godina, ka­da bi se vra­ćao s raz­go­vo­ra u Na­dbis­kup­skom dvo­ru, go­vo­rio ka­ko je Preu­zvi­še­ni ogor­čen zlo­či­ni­ma bi­lo če­tni­ka, bi­lo par­ti­za­na, bi­lo us­ta­ša nad ne­du­žnim pu­kom sa­mo iz ra­zlo­ga po­li­ti­čke, na­ci­onal­ne ili vjer­ske ne­trpe­lji­vos­ti. Kao i otac na­dbis­kup, i moj otac je bio zdvo­jan. Sje­ćam se je­dne po­je­di­nos­ti. Za neo­pros­tiv gri­jeh us­ta­ške vlas­ti sma­trao je pre­pu­šta­nje ko­bnoj su­dbi­ni za­gre­ba­čkih Ži­do­va ko­je je sma­trao is­tin­skim hrvat­skim ro­do­lju­bi­ma. U tre­nut­ku raz­go­vo­ra s na­dbis­ku­pom Ste­pin­cem ni­sam još znao da je Preu­zvi­še­ni mo­ju maj­ku i bra­ta, po nji­ho­vu po­vrat­ku iz Ble­ibur­ga, smjes­tio u žu­pni dvor u Ori­ov­cu kod de­ka­na Mar­ti­na Ben­ko­vi­ća ka­ko bi ih za­šti­tio od even­tu­al­nog pro­go­na i zlos­ta­vlja­nja.

Na­dbis­kup je pi­tao u ko­jim sam lo­go­ri­ma bio, ko­ja je bi­la tra­sa mo­ga “kri­žnog pu­ta”, da li je sa mnom bi­lo sve­će­ni­ka i da li se mo­gu sje­ti­ti ime­na ča­sni­ka iz mog lo­go­ra. Spo­me­nuo sam mno­ga ime­na jer mi je sje­ća­nje bi­lo svje­že. Pam­tim da je onaj mla­di sve­će­nik ve­ći­nu mo­jih od­go­vo­ra za­pi­sao.

Pre­tpos­ta­vljam da smo raz­go­va­ra­li po­la sa­ta kad je sta­ri­ja od one dvi­je ča­sne ses­tre upo­zo­ri­la Preu­zvi­še­nog da je još uvi­jek bo­les­tan i da se ne smi­je za­ma­ra­ti. To mi je obja­sni­lo onu de­ku ko­jom je bio ogrnut. Da li je bio gripo­zan ili je bi­lo ne­što ozbi­ljni­je, ne znam. Shva­ti­vši ovo upo­zo­renje kao znak da je raz­go­vor za­vršen, po­di­goh se. U tom tre­nut­ku Na­dbis­kup re­če ča­snoj ses­tri da mi da­dne dvi­je nje­go­ve ko­šu­lje. Na nje­zin pros­vjed po­no­vi zah­tjev. Iz or­ma­ra u toj is­toj so­bi ses­tra izva­di dvi­je bi­je­le ko­šu­lje i pri­li­čno ne­vo­ljko mi ih da­de. Ka­sni­je sam vi­dio da su bi­le ukra­še­ne Sve­če­vim ini­ci­ja­li­ma i pas­tir­skim šta­pom, izve­ze­nim si­tnim, fi­nim ve­zom. Kre­tnjom ru­ke Preu­zvi­še­ni za­us­ta­vi mo­je ri­je­či za­hva­le. Tad se obra­ti onom mla­dom sve­će­ni­ku i re­če mu da mi da­ 400 di­na­ra. Ovaj iza­đe iz so­be i go­to­vo odmah se vra­ti pru­ži­vši mi no­vac. Za­is­ta sam bio izne­na­đen i ga­nut, ta­da je to bi­lo ve­oma mno­go no­va­ca. Na­kon što me je bla­go­slo­vio, po­no­vno sam Preu­zvi­še­nom po­lju­bio ru­ku i bla­gom kre­tnjom nje­go­ve ru­ke bio otpu­šten.